Поштење

Све је до нас самих. Давно, негде тамо седамдесетих година, један новинар истраживач из САД, разговарао је са једним паром превараната. И они су му објаснили једну превару на коју поштена особа не може да наседне. Превару су изводили на следећи начин: одабрали би неки мотел или салун релативно близу града. Прво би девојка изашла и почела по паркингу да тражи нешто прилично узнемирено. Привукла би пажњу пристутних и на питање 'шта тражи', одговарала би да тражи прстен који је ту негде изгубила. Како није успела да га нађе, јер и није ни испао, она би рекла присутнима да мора да иде да не закасни али моли присутне да ако нађу прстен, да јој донесу у хотел где је одсела (даје и име хотела и своје наводно име) и да ће дати награду од 500 долара за прстен (и при том додаје да прстен уопште не вреди много али јој је веома драга успомена). И одлази... Недуго иза тога излази њен сарадник, као пијан и гле чуда, види нешто на земљи, кад оно- прстен. Наравно ту га салећу присутни да му узму прстен, он га не даје и тврди да је његов јер га је он нашао и онда ту пада натезање да му га откупе. И после неког времена и када цена достигне од 250 до 300 долара, он даје прстен. И одлази. Наравно, тај ко је откупио прстен одлази у хотел и сазнаје да особа коју тражи, није одсела у том хотелу.

Зашто поштен човек на то не би насео? Поштен човек би пијаном човеку рекао ко је изгубио прстен, где може да нађе ту особу и да га тамо чека пристојна награда. Таман посла да исто тога има код нас, нема шансе да ће вас неко преварити ако му се укаже прилика, направити будалом, злоупотребити поверење...