Рођена 9. септембра 1899. године, у градићу Невељу, на североистоку земље, Марија Јудина је уписала конзерваторијум у Петрограду. Ушла је у класу Леонида Николајева. Њене колеге били су Дмитриј Шостакович и Владимир Софроницки. После завршених студија, била је примљена да подучава на конзерваторијуму. Почетком тридесетих, због нескривено изражене нетрпељивости према тадашњем режиму, избачена је с посла. Будући да су се сви плашили да на известан начин пруже подршку онима који су се противили владајућој политици, Марија Јудина је ретко наступала. Та чињеница јој изгледа није много сметала. Њена скромност и обузетост музиком били су добро познати. Дружила се с уметницима. Маријини најбољи пријатељи били су Ана Ахматова и Борис Пастернак. Наводно, Борис Пастернак је прво њој прочитао «Доктора Живага» у рукопису...
Jедне ноћи Стаљин је игром случаја на радију слушао пренос из концертне дворане. Моцартов клавирски концерт у А-дуру свирала је управо Марија Јудина. Из неког сада недокучивог разлога, Стаљина је Моцартова музика дирнула на посебан начин. Шта му се у том тренутку догодило, тешко је и наслутити. Нешто важно свакако јесте. Био је изгледа убеђен да је то због пијанисткиње која је свирала тако добро. Наредио је да му сместа – те исте ноћи! - донесу њену плочу како би тај концерт могао одмах поново да чује. На жалост, то није било могуће извести јер, грамофонска плоча уопште није постојала! Оно што је Стаљин чуо, био је директан пренос....
Пијанисткињу су позвали су у глуво доба ноћи. Аутомобил се зауставио испред њене куће и повели су је у тонски студио. Исто је било и са члановима оркестра. Свим музичарима руке су се тресле од страха. Једино је Марија Јудина изгледала смирено и равнодушно. Положила је своје велике снажне шаке на клавирске дирке и почела да свира. Било како било, тројица диригента те ноћи покушавали су да са оркестром постигну оно што су мислили да ће се допасти Стаљину. Двојица су побегла у страху да ће немилосрдни совјетски владар бити бесан и да ће их казнити. Упркос свему, плоча је снимљена.
Када је чуо снимак, Јосиф Висарионович, човек који иначе није био поклоник музике, бризнуо је у плач. Плакао је током читавог првог и другог става. Управо та плоча са снимком Марије Јудине која свира Моцартов клавирски концерт вртела се на Стаљиновом грамофону када је умро...
Чињеница је да је истог дана када је добио Јудинину грамофонску плочу Стаљин упутио пијанисткињи позамашну новчану своту као награду за њен труд и високи уметнички домет. Она му је написала писмо које се и данас чува као драгоценост. Јер, у њему између осталог Јудина пише:
„Хвала Вам. Сав новац сам дала мојој цркви. Молићу се за Вас како би Вам добри Бог опростио за сва злодела која сте починили према рођеном народу.”
Није се ништа десило након тог писма. Марија Јудина је умрла 19. новембра 1970.
Comments